Школска година у Америци – интервју са Огњеном Крстићем

Огњен Крстић, ученик 4. разреда Средње школе, смер Машински техничар
моторних возила, претходну школску годину провео је у граду Фресно у Калифорнији,
преко програма Флекс. Интервју са њим обавила је Невена Тртовић, ученица одељења 2/1
и члан новинарске секције.
Невена: Зашто си се пријавио за програм размене ученика?
Огњен: Желео сам да упознам разлике међу људима, да упознам свет, нову културу, и
наравно, да путујем. Исто тако, желео сам и да своју земљу и свој народ представим
Американцима.
Невена: Да ли планираш да се вратиш у Сједињене Америчке Државе након завршене
средње школе?
Огњен: Да. Сигурно ћу се вратити да посетим породицу код које сам био годину дана, а
ако будем имао прилике и воље, да тамо и останем да живим.
Невена: Да ли можеш да ми упоредиш амерички и српски школски систем?
Огњен: То двоје не може ни да се пореди, њихов школски систем је много другачији од
нашег, апсолутно све се разликује. Од времена проведеног у школи, броја часова, градива,
до односа ученика и професора. Однос ученика и професора је више пријатељски него код
нас. Можете о доста тема да причате са њима.
Невена: Да ли ти је лакше било у Америци или сада овде?
Огњен: У Америци је много лакше што се тиче школе: овде је школски програм умерено
захтеван, а тамо је заиста мање градива.
Невена: Какав ти је био однос са породицом код које си био и да ли си некад пожелео да
је мењаш?
Огњен: Не, ни у једном тренутку нисам желео да мењам породицу, баш смо се лепо
слагали. Првенствено због тога што су то млади људи. Од првог дана смо се лепо слагали.
Да сам бирао, не бих могао бољу породицу да изаберем. И њихова родбина и комшије су
баш фини и одлично сам се уклопио.
Невена: Да ли ти се свидела америчка култура, начин живота, њихов менталитет?
Огњен: Искрено, и није баш. Американци су веома заузети, много раде и немају времена
за уживање и слободне активности. У месту где сам ја живео има доста латиноамеричког
становништва, и конкретно њихов менталитет је доста ближи нашем – доста времена
проводе са породицом, са пријатељима. С друге стране, Американци се са родбином
сасвим ретко виђају.

Невена: Ти си био у Америци нека врста амбасадора своје земље. Како си нас представио
њима, да ли је неко пожелео да дође и посети Србију?
Огњен: Имао сам неколико презентација о српској историји, хвала Богу – имамо и о чему
да причамо. Говорио сам о географском положају, нашем пореклу, неким
занимљивостима. Доста мојих професора и људи код којих сам био пожелели су да дођу у
Србију.
Невена: Претпостављам да си у Америци стекао нове пријатеље. Да ли си остао у
контакту са њима сад кад си се вратио у Србију?
Огњен: Јесам, остао сам у контакту са доста пријатеља и из Америке, али и са онима који
су били на размени као и ја. Чујемо се понекад, разговарамо – шта има ново и слично.
Невена: Да ли ти је било лакше да се сложиш са Европљанима који су отишли тамо као и
ти или са Американцима?
Огњен: Па увек је лакше сложити се са људима из Европе, зато што ни ја ни они нисмо
код куће, тако да смо у истој ситуацији и делимо исте проблеме. Американци су ту своји
на своме, имају своје друштво.
Невена: Да ли су родитељи одмах подржали твоју идеју?
Огњен: Родитељи су у почетку били скепнични, али ми ипак нису забранили да
искористим ову прилику, па им је било и драго због мене.
Невена: Да ли ти је било тешко да се одвојиш од породице и пријатеља из Вароши?
Огњен: Није ми било тешко, знао сам да ћу се вратити, тако да нисам ни размишљао о
томе.

Невена: Када си се вратио, да ли се нешто променило или је све исто?
Огњен: Све је апсолутно остало исто, мислим да нисам апсолутно ништа пропустио.
Невена: Што се тиче процеса пријаве, колико је то компликовано?
Огњен: То није нимало лак процес, траје доста дуго, неких пет месеци. Имао сам велику
подршку своје професорке енглеског језика Далиде Мусић Авдић и старијег ученика
Стефана Младеновића, који је годину пре мене добију прилику да иде у Америку. Доста
тестова и есеја треба да се уради, а проценат пролазности је око 2%.
Невена: Претпостављам да си усавршио енглески језик за тих годину дана, да ли си почео
и да размишљааш на енглеском?
Огњен: Тачно, језик сам прилично усавршио, човеку који још увек учи страни језик много
значи да прича са људима којима је то матерњи језик. И да, размишљам на енглеском
често; некад ми се деси и да одједном почнем и да причам на енглеском, што је нормално
кад говориш више језика.

Невена: Да ли ти се преносе оцене из Америке или опет полажеш тестове код нас?
Огњен: То је најкомпликованији део, јер се прво сведочанство шаље у америчко
министарство, па у српско, што је дуг процес… Ја сам послао сведочанство у јуну и то још
није готово. Ја сам свакако завршио средњу школу тамо, тако да имам диплому.
Невена: Да ли су Американци чули за Србију?
Огњен: Млађе генерације немају ни представу да постоји Србија, док старији су мало
упућенији, али већина зна где је Италија па им само кажем преко пута. (смех)
Невена: Да ли би препоручио млађим ученицима да иду на размену?
Огњен: Дефинитивно. То је једно истински лепо, занимљиво и узбудљиво искуство.
Свако ко има жељу и добро говори енглески језик, треба да оде, јер је школска година у
Америци и корисно искуство и дивна успомена.