„Причао ми је мој деда“ Објављено 15. април 2026. У складу са досадашњом традицијом, објављујемо најбоље радове по оцени жирија, који су написани у оквиру четвртог по реду конкурса за награду „Професор Боривоје Јелић“ , на тему „Причао ми је мој деда“. Мишљење стручног жирија о сваком од наведених радова можете прочитати на овом линку. Награђени радови и биографије аутора Уз сваки рад објављујемо и кратку биографију аутора. Дуња Ковачевић Шифра: Коцкар Некада су времена била боља, говорио је. А време чинимо ми. Оно не може само бити боље, или лошије; време смо ми. Причао ми је мој деда, како је некада све било боље, како се толико тога променило од његовог до мог детињства, како растем у другом времену. И када га слушам, помишљам како сам могла лепше одрастати, како сам могла искусити све дивоте некадашњег доба. А то је било доба љубави. Доба богатства и среће, радости и задовољства. Сада више ни речи не значе оно што су некада значиле. Причао ми је деда, како је њихов дом био најбогатији у селу. Нисам то разумела, јер знам да нису имали много. Имали су трошну кућу и парче земље. Нису путовали, нису имали новца. Имали су одећу годинама стару, ручно направљену, у њиховој кући. И мислила сам да он не разуме појам богатства, премда га је он разумео много боље од мене. Имао је осморо браће и сестара. Кућа им је сваког дана била пуна љубави, пуна слоге. Темељ њихове куће можда није био чврст. Можда би се кућа урушила са првим невременом. Али темељ њихове породице био је неуништив. Поставили су га мајка и отац, лудо заљубљени и свесни да немају ништа, до једно друго. Знали су да ће своју срећу и богатство саградити сами. Слогом и поштовањем поставили су темељ, на њему, храбро су саградили своју породицу. У зидове, уткали су љубав, да им вањске силе не могу ништа. Прозоре су сазидали велике, да им деца имају поглед на свет. У врата, узидали су великодушност, да свако ко уђе у њихов дом, осети припадање и гостопримство, да њихова деца, излазећи из дома знају да где год оду, увек имају коме да се врате, кога да их сачека на кућном прагу и прими у загрљај, ма колико одрасли били. Из те куће одлазили су у свет храбро, свако на своју страну. Родитељи су им дали крила, пустили у лет, иако су, кроз године, испраћајући једно по једно своје чедо, губили део себе. Ти делови расули су се по свету. Неко од њих, постао је доктор, неко пилот, неко професор, а неко радник у погонима. И сви ти делови, када би се у старој кући опет спојили вредели би исто, имали би сву моћ овог света. А одвојени, не би вредели ништа, не би могли без свог корена, без свог ослонца, без свог детињства. Поучена својим родитељима, њиховом храброшћу и одлучношћу да себи створе живот који су сањали, и њихова деца, међу којима је и мој деда, створили су себи темеље у породици. Изродили децу, и од њих добили благослов, унучиће.Када год ми прича о свом животу, детињству и одрастању, помишљам каква би срећа била живети у таквом времену. Када је Бог представљао љубав, а не разлог за поделу. Када је породица била уточиште, а не извор користи, када су браћа и сестре били најбољи пријатељи, а не супарници у подели онога што је од родитеља остало. Његово детињство било је здравије од данашњег. Дане је проводио у природи, са пријатељима, које није морао тражити на улици, већ око свога огњишта. Недељом, ишли су у цркву, молећи се за своје и здравље ближњих својих, знајући да Бог има последњу реч. Тада је била срамота лагати, бити непоштен и злонамеран. Живело се онако како је Бог одредио. Другачија времена нису дошла сама. Донели су их људи удаљени од Бога. Река мржње и злобе људске, изашла је из свог корита, преплавила земљу и променила људе. Али не све. Та вода није могла ништа онима који су близу Богу, који верују, и даље, и праве идеале. Захвална сам што су моји родитељи били управо једни од њих. Што су држали до своје породице и онда када је то било тешко. Што су своје време посветили мени, и мојој сестри, трудећи се да од нас направе добре људе, у новом времену. И нека нам време не буде изговор. Потрудимо се да га својом добротом и исправним делима вратимо ка Богу, да од њега направимо оно време у коме желимо да живимо, јер не одређује време нас, већ ми њега. Оргинални рад Дуње Ковачевић Преузмите документ 1DunjaKovacevic.pdf Професорка Мирјана Штрбац о раду Дуње Ковачевић: „Увођењем појма бољих времена, аутор даје слику времена које није било боље у материјалном смислу, колико више у духовном. Све што је недостајало у опипљивом облику, надокнађивало се на невидљивом плану – кроз делатну љубав и блискост чланова породице. Љубав се узидала у све генерације, и мотиви куће (зидови, прозор, врата) веома поетичном стилизацијом постају симболи вредности које су деда и баба дали потомцима.“ Биографија Дуње Ковачевић Дуња Ковачевић је рођена 24. децембра 2007. године у Пријепољу. Живи у Новој Вароши, где је завршила основну школу „Живко Љујић“ као носилац дипломе „Вук Караџић“. Ученица је 4. године природно-математичког смера гимназије, са највишим оценама. Поред школских обавеза учествује у мноштву ваннаставних активности, хору, библиотечкој и секцији страних језика, обележавању важних датума. Свестрана је и интересовања јој сежу у разне области природних, техничких и друштвених наука. Из математике, још од основне школе, постиже успехе на такмичењима, од којих се издваја 2. место на окружном такмичењу. Интересују је и астрономија, физика, машинство и страни језици. Сјајне резултате је постизала из енглеског и француског језика: треће место на окружном такмичењу из енглеског, бројне награде на конкурсима из француског језика, од којих се издваја похвала катедре за романистику филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, за најбољу фотографију и најбољи краткометражни филм на француском језику. Професионално се бави фотографијом, што је одлична прилика да искаже креативност и одговорност. Талентована је за јавни наступ и беседништво: освојила је прво место на општинској смотри рецитатора и друго место на окружној смотри рецитатора. Волим да чита, воли уметност и психологију и бави се сликарством. Већ два пута је била полазник истраживачке станице Петница. Планира да упише Машински факултет у Београду. Дуња је већ освајала награде на литерарним конкурсима задужбине Петар Мандић. Анђела Попадић Шифра: маслачак567 Шаховска табла, фигуре на сточићу који се налазио испод винове лозе, лето у селу, деда и ја. Краљица бела вођство преузела, а црни краљ остао сам, није ли тужан овај дан? Сунчеви зраци падају ми на лице, откривајући мој бесни поглед, мој мрзовољан став, опет сам изгубила, исто као и претходни дан. То је било давно, када сам била мала проводила сам много времена код деде и бабе на селу, за време летњег распуста. Да, може се рећи била сам дедина мезимица, али никад ме није пуштао да победим. Деда и ја смо волели друштвене игре, поготово смо уживали у картама и шаху, обоје смо били такмичарског духа, али ја никако нисам успевала да га победим. Изнова и изнова захтевала сам борбу, хоћу реванш, али на крају дана увек буде шах-мат. Опет исто оно разочарење, опет уздисај, а за њима речи мог деде: „Соколе мој, никад се не предај!“ И тако бисмо играли опет, и опет, све док не осетимо мирис укусног хлеба и супице, па седнемо за трпезу пре него што бака стигне да нам каже да је време за ручак. Иако сам тада већину времена била намрштена, ипак ми је ово лепа успомена. Кренем, започнем, хоћу, а одустанем, тада ми као сунце кроз маглу сину речи „Соколе мој, никад се не предај!“ То је мој мото, мој ветар у леђа, подсетник да чак и када те више нема уз мене си деда. После ручка опет смо играли шах, све до вечере, а после вечере заспала сам са горким укусом пораза, ипак када је освануо нови дан, птичице су гласно цвркутале, као да су ми говориле да се не предам. Тако сам сваког наредног дана устајала са новом надом да ћу једног дана победити, верујући да не смем да се предам. Ипак, никад га нисам победила, не зато што сам одустала, већ зато што су деду ускоро стигле године, а са њима и болест. Тако сам изгубила свог белог саиграча, нисам имала са ким да играм шах, а шаховска табла остала је иза старог кауча да сакупља прашину, и управо сада држим је у рукама док се присећам свих партија које сам одиграла са дедом. Гледајући у све оне фигурице прекривене прашином, сећања одједном нису тако бледа, хоћу да знаш – Никад нисам одустала деда. Признајем, помишљала сам, много пута, али сваки пут ме нешто спречи – то су биле твоје речи. Хвала ти за све деда. Упоран и вредан створиће све, победа је за оног који се не предаје! Оригинални рад Анђеле Попадић Преузмите документ 2AndjelaPopadic.pdf Књижевница Лела Марковић о раду Анђеле Попадић: „Маштовит уплив у тему у виду шаховске партије деде и унуке, као прилике за игру и учење распореда улога. Да се у шаховској партији (читај животу) учи борби а промишљање и трудом побољшава статус и даје прилика да се за победу избори. Ово је прича о преношењу знања и искуства. Јер онај који научи лекцију – зна је, али онај који учи у животу, кроз игру, стиче потребно искуство.“ Биографија Анђеле Попадић Анђела Попадић је рођена 19. августа 2009. године у Ужицу и ученица је другог разреда Средње школе у Новој Вароши. Основну школу „Живко Љујић“ је завршила као ђак генерације и носилац је дипломе „Вук Стефановић Караџић“. Још од основношколских дана активно учествује на такмичењима из различитих предмета, као и на ликовним и литерарним конкурсима. На свим такмичењима на којима је до сада учествовала остварила је пласман на окружни ниво, док као своје највеће успехе издваја пласман на републичко такмичење из српског језика и језичке културе, које ће бити одржано 24. маја у Тршићу ове године, као и пласман на републичко такмичење из биологије на које је ишла у седмом разреду. Иако нема омиљено такмичење, сматра да јој свако од њих доноси ново и драгоцено искуство. У слободно време воли да слика, шета и борави у природи. Посебну љубав гаји према животињама, нарочито мачкама, са којима радо проводи време. Током детињства бавила се плесом, а до недавно и фолклором, док је одувек волела фудбал, иако га није тренирала. Њена омиљена боја је црвена, која за њу симболизује живот, срце и снагу. У будућности жели да се бави сликарством, али је отворена и за друга интересовања, верујући да је живот превише кратак да би се човек посветио само једном позиву. Емина Крџевић Шифра: лептирић25 „У свакој кући мора да се зна ко је родитељ, а ко дете, и те улоге се не смеју мењати“. „Увек поштуј старије, помажи родитељима и имај стрпљења према њима и за њих чак и када нису у праву и када су се о тебе огрешили“. На скоро сваком породичном ручку слушам и ћутим на све лекције о родитељству које ми се упућују. „Не можеш тако да разговараш са мајком!“ Беснило је неко у мени као у којем уличном псу хуктало и пенило. А када се у вама толико дуго накупља низ неизречених речи, погађате, ништа добро од тога неће произићи. Али, једном, причао ми је мој деда… Деда је мој чудноват човек, или ће вам се бар тако чинити, ако га пак сретнете у продавници како са великим интересовањем анализира декларацију неке млечне чоколаде тражећи проценат какаоа који она садржи. Ако га сретнете у шуми, како са мојом наном прикупља биље за чај, или ако га приметите у кутку једне собе како замишљено ћути, помислићете исто – „чудноват је то човек“. Како ми је још увек мало година те ме није ухватила каква деменција, сећам се наших игара у његовом стану. Сећам се, једном, када сам пала са бицикле, трчала сам највећом брзином коју је могла да развије и постигне једна седмогодишња девојчица да ми пољуби раскрварено колено. И то сам увек радила. Кад ме је год задесила којекаква огреботина, увек бих трчала њему да је пољуби и обећа ми да ће проћи. За мене он је увек био и остаће веома мистериозан човек. Али добар човек. Увек је ту да помогне свима и када било ком комшији нешто затреба, знају кога ће позвати – мог деду. Мистериозан је ипак. „ Не суди књизи по корицама“ требало је да се сетим. Али, ја сам ову књигу прочитала већ више пута, и очигледно су ми неке странице промакле. Немогуће да цело своје детињство нисам могла да увидим колико мудрости се крије у њему. Колико лоших искустава и промашених прилика. Мада, требало је да претпоставим, старији људи иза сенке своје старости крију многе тајне. И тако, једног кишног поподнева, причао ми је мој деда… Скувао ми је чај и замолио ме да седнем поред њега. Дао ми је до знања да је пре који дан видео како оштро одговарам својој мајци. Објаснила сам му шта се десило, или сам бар покушала, јер ме је на пола мог појашњења прекинуо: „Никада не знаш шта сутра носи“. Остала ми је заглављена та реченица у глави. Са изразом чуђења на мом лицу претпоставио је да ми ништа није јасно, као и што ми није било. Испричао ми је једну страшну причу. Само једном приликом се свађао са својом мајком и иако је био у праву, то себи никада није опростио. Његова мајка је убрзо преминула, а они се никада нису помирили. Вероватно су једно другом све опростили, али боли када су последње речи које сте упутили некој тако важној животној фигури као што је мајка, зле и погрешне. „Никада не знаш шта сутра носи“. И у праву је. Небитно да ли је то смрт, болест или каква непогода, никада не треба да нам задње речи излете у бесу, неисконтролисано. У једном тренутку као да сам видела једну искру сузе у сужењу његовог ока. Тај призор ме је болео и увек ће. Увек сам ја њему трчала у наручје да ме утеши, а тада први пут сам га видела како плаче. И кажем, тај призор ме боли. Боли ме, јер нисам могла да га пољубим и кажем му да ће проћи. Јер је већ прошло. Али сам му ипак помогла. Не знам какав је мој деда био отац моме оцу, али ако је свему овоме веровати могуће, а јесте, он је добар отац. Али је још бољи деда. Научио ме је да се са бесом треба односити стрпљиво, иако су то две велике супротности. Велик је и мудар само онај човек који свој бес може обуздати, а да тако не штети ни себи а ни другима. Онај који ће сваку расправу завршити људски и који ће увек у њима поентирати правим вредностима. И зато, обећала сам све деди, да никада нећу поновити његову грешку, а он иако то не зна, много је мудрији него што мисли. Понекад је права мудрост заснована на грешкама прошлости. Оргинални рад Емине Крџевић Преузмите документ 3EminaKrdzevic.pdf Књижевница Лела Марковић о раду Емине Крџевић: „Деда је у улози посредника између унуке и њених родитеља. Деда на личном примеру појашњава смисао породичних улога, потребу за поштовањем старијих, стрпљење и разумевање родитеља, чак и када греше. Тако се унуци открива дедина загонетна личност из чијих поука провејава мудрост.“ Биографија Емине Крџевић Емина Крџевић је ученица другог разреда средње школе у Новој Вароши. Похађа природно-математички смер гимназије. Интересују је природне науке и у том смеру жели и да настави своје образовање. У слободно време воли да се дружи, чита и пише. Инспирацију за писање проналази у свакодневном животу, својим осећањима и жељи да кроз речи изрази оно што мисли. Похваљени радови Марија Тртовић Шифра: наочаре Сви као деца имамо свог хероја. Човека коме се дивимо и потајно желимо да будемо као он. Међутим, мој херој није уопште из цртаних филмова или неке серије. Он је човек кога познајем од рођења, човек који јако воли да прича приче о људима који су за њега били значајни и вредни. Он чува породичне вредности и традицију од заборава. У неким тренуцима туге или очаја он је тај који би ме орасположио, утешио и бодрио да наставим даље. За сваку ситуацију нашао би адекватну причу, у којој се некад, можда, нашао он или неко њему сличан. Кад би неко од нас деце у кући почео да се жали на услове и како немамо довољно места за приватност, он би увек рекао ону незаборавну реченицу „где кућа није тесна, чељад нису бесна“. Насмејао би се за себе, јер једино он зна зашто не треба да се жалимо. Причао је, како је то било у време рата, када људи нису имали шта да једу, одводили су их у логоре и мучили до смрти. После ове реченице увек је ишао тежак уздисај, причао је како он као дете није схватао поенту заједништва, увек се жалио на храну не схватајући беду у којој су живели. Правдао нас је јер знао је како се осећамо, како размишљамо. Често је говорио да у кући, као што је његова, која броји тринаест чланова никад није досадно, тихо и монотоно. Понекад би се наљутио на буку коју стварамо из дана у дан игром, али та љутња не би дуго трајала, јер како каже волео је да чује смех, због свог детињства које је прошло у плачу и непрестаном страху. Често је помињао једног свог друга из клупе кога није видео од почетка рата. Увек се сећао њихових несташлука, али један тренутак свог живота дубоко му је остао у сећању. Њих двојица су кренули у школу, не слутећи шта их чека. Пошто нису били добри ђаци стално су добијали опомене од учитеља. Међутим, решили су да иду у хајдуке и, како каже, бране своју земљу. Али како то раде хајдуци, заклетву су дали у шуми под старим храстом. Заклетву није помињао, али је додао да је није прегазио без обзира колико дуго није видео друга. После ове приче би вероватно заспао и мене бацио у размишљање. Да ли пријатељство може да траје и када особу не видите деценијама? Која је сврха рата и убијања недужних људи? Да ли свака бора на човеку осликава тежину његовог живота? Како би се данашња деца понашала у таквим ситуацијама? Вероватно би заборавили све, погазили заклетву и наставили даље. Да ли се вредност човека мери делима или речима? Шта значи бити добар човек у време када се вреднује само материјално? Али сам сигурна у једно, да ћу се угледати на човека, попут мог деде, који има моралне вредности. Колико год некоме било глупо да испадне добар и веран, мени неће бити. Схватам деду када ми каже да се не жалим на живот. Иако имам доста сестара и браће желим да им будем ослонац као што је мој деда. Да увек могу да рачунају на мене иако то често не испољавам. Да будем веран пријатељ. Иако сви свог хероја не говоре, ја са поносом могу рећи да је мој деда мој херој! Оргиналан рад Марије Тртовић Преузмите документ 4MarijaTrtovic.pdf Професорка Мирјана Штрбац о раду Марије Тртовић: „Изузетан састав у којем се дедине приче претварају у вредносни систем где су најважнији верност, поузданост и сигурност. Деда је доследно приказан као носилац тих вредности од најранијег детињства (мотив хајдуховања); његове поруке нису директне, он својим делима служи као јасан пример шта је извор среће – други људи!“ Биографија Марије Тртовић Марија Тртовић је рођена 4. августа 2009. године у Пријепољу.. Завршила је ОШ „Кнезова Рашковића“ у Божетићима са одличним успехом. Ученица је другог разреда Средње школе Нова Варош, смер електротехничар рачунара. Претходних година учествовала је на такмичењима из Књижевне олимпијаде и Смотре рецитатора. У осмом разреду освојила је треће место на окружном такмичењу из Књижевне олимпијаде. Поред српског језика јако је заинтересована за своје стручне предмете. Ана Дрчелић Шифра: Сунчица Неки људи кажу, очеви су ћеркама посебан свемир. Као рођени мргуд, ту сам да демантујем и кажем да је лично мени, мој деда био тај посебан свемир. Наш однос није био обичан, био је јединствен и чист. Од оног дана када ме је изнео из породилишта, до дана његове смрти, ми смо били једно. Иста душа, откуцаји срца, а два различита тела. Као маленој девојчици, причао ми је да ме је он родио, да сам му из ока испала и дошла на овај свет као његов малени наследник. Увек му је ласкало то када неретко искажем да ми је он дао име и да ме је он васпитао. Био је то несвакидашњи однос. Често би ме водио са собом где год да пође, небитно да ли је то била шетња, да ли се ишло у госте или на село. Била сам његов прави мали крпељ. Отац и мајка су кроз шалу провлачили то да њега волим више него њих, а потом, деда и ја бисмо упутили поглед једно другом уз осмех који би само ми протумачили. Никада ми није ништа замерио, увек би све толерисао и опраштао и говорио како је то само саставни део одрастања. Увек ме је бранио и склањао од зла. Била сам права његова принцеза. Када нисам хтела никога да послушам, слушала сам њега, а када би све сви наљутили и грдили ме, трчала сам код њега јер сам знала да ме у његовом наручју чека најтоплији загрљај и речи утехе. Био је то мој анђео чувар и моја оаза мира. Да ли урадила најгору или најбољу ствар, увек је био ту, као моја највећа подршка и најчвршћи ослонац. Када је дошао тај кобни јануар и када је престао да дише, на неки начин, престала сам и ја. Живот је одједном, из највећег шаренила, прешао само на сиво и бело, попут некадашњих слика. Схватила сам да више нећу имати некога коме ћу трчати у загрљај и препричавати како сам провела тај дан. Обично је он био тај који ме сваке године обрадује и први ушета у нашу кућу за Божић. Ове године, није било тако. Ја сам дошла у његову, али њега није било. Стајала је само његова слика која је посматрала нас како седимо у црнини са највећим болом у души. Остали смо недоречени. Да сам знала да је последњи дан прошле године био задњи када ћу га видети, јаче бих га изгрлила и покушала да дочарам колико га волим. Празнина у мом срцу је још увек присутна и разједа ме чињеница што знам да ће заувек ту и остати и да је нико никада неће попунити. Увек ћу се сећати његових топлих речи, осмеха и загрљаја. Нико ми то не може заменити. Његово „Анчо“ ће ми увек измамљивати осмех на лице када год га се сетим. Док дишем и живим, живеће и он кроз мене. То је био човек који се једном рађа, који није знао за ружне речи, себичност и зло. Увек ми је говорио да је најбољи и прави лек осмех, и да се увек смејем јер сам тако, по његовом, најлепша и волео је такву да ме гледа. Био је то прави дар од Бога, на крају, њему је и отишао. Лепи мој деда Богдан. Сада, уместо мене, засмејава народ, на оном горе, како кажу, бољем месту. Знам да ме види и чује и знам да ме још увек штити од зла, само сада, духовно. Оргиналан рад Ане Дрчелић Преузмите документ 5AnaDrcelic.pdf Песник Андреја Мирицки о раду Ане Дрчелић: „Готово калиграфским рукописом исписан живот једног деде. Слично авиону који рула на писти и спрема нас на полетање, овај састав нас води у облаке љубави унуке и деде, топлом емоцијом цео испуњен, испраћен према небу право у вечност.“ Биографија Ане Дрчелић Ана Дрчелић је рођена 14. јуна 2007. године у Београду. Ученица је IV разреда средње школе у Новој Вароши, образовног профила електротехничар рачунара. За себе каже да је одговорна, комуникативна и посвећена особа, која својим обавезама приступа озбиљно, савесно и са жељом за сталним напретком. Сматра да су рад, упорност, поштовање и спремност да се помогне другима веома важне особине, како у образовању, тако и у свакодневном животу. У будућности жели да наставим школовање на смеру Радиологија у Високој здравственој школи струковних студија у Земуну, јер је привлачи рад у области здравства и жеља да једног дана својим знањем помогнем другима. У слободно време воли да пише и да проводи време са пријатељима, јер јој то омогућава да изрази своју креативност и да негује блиске односе са људима који су јој важни. Аутори радова који су освојили прва три места добиће, према пропозицијама конкурса, по 10. ооо (десет хиљада) динара. Додатно, Задужбина „Петар Мандић“ ће како ауторима награђених, тако и ауторима похваљених радова поклонити по један примерак књиге Тесла: Духовни лик (друго, измењено и проширено издање), са посветом аутора. Свим ауторима награђених и похваљених радова срдачно честитамо и желимо им успех у даљем стручном усавршавању и развијању талента за писање. Посебну захвалност дугујемо директорки Бранки Ракоњац и професорском колективу Средње школе Нова Варош, на доброј вољи за сарадњу и уложеној енергији да се такмичење одржи по свим правилима и стандардима који важе за ову област.