Skip to content

Песма као бдење, просветљење и спасење човека

Често чујеш да је неко ,,од среће запевао”.Чини се потпуно природно да песма прати све радосне тренутке. Ипак, када би песми прибегавао само онда када ти је добро, постојале би само срећне песме.

    Сведок си да углавном снажније доживљаваш оне које то нису. Колико су само пута неке стихове испратиле сузе које нису биле радоснице? Колико те је пута строфа скоро физички заболела? Памтиш ли како су емоције пробиле све бране и отеле се контроли када си чуо познат звук, или чак неки сасвим непознат?

    Да би песма настала и постојала, мораш осећати – није важно шта. Она је лек. Спас и утеха. Створити песму значи видети или чути своје емоције. Оне стоје пред тобом и успеваш да их разумеш, да им се приближиш и нађеш решење. Није тешко написати песму. То није потребно научити. Када осећаш довољно јако, чини ти се да твоја рука сама ствара уметничко дело, вођена нечим што не можеш да појмиш већ само посматраш.

    Тренутак радости или слабости пролази, али песма остаје. Она је имуна на време и заборав, не губи ништа од своје вредности. Непролазна је. Можда је баш у томе и кључ сећања на Светог Саву. Безброј оваквих непролазних песама чувају вековима његов лик и дело. 

,, Гладан и жедан светости 

Напустио је земљу

И своје и себе

Ступио је у службу

Крилате госоде…”

Тражио је премудрост не марећи за ризнице злата и сребра. Насупрот браћи која су од оца наследила богатство и престо, он се задовољио његовим речима, чувао их и у њих се уздао. Биле су му светиња и путоказ. Постао је најстарији, јер је за живота био млађи од свих и свима слуга. Свако ко му се приближио морао се дивити толикој смерности и примеру кроткости. Клонио се сваког зла. Знао је да су сви његови путеви прави и није се спотицао. Био је блажен и срцем чист. Баш као што му је отац рекао, чинећи добро поживео је дуже. Живи и даље. Живи кроз благост и мудрост, кроз све поштене људе, кроз песме…

    Песма ће скратити дуге бесане ноћи, осветлити пут онда када га не видимо или га наћи ако га нема. Пружиће ти мир и уточиште. Не размишљај и предај јој се. Када јој једном прибегнеш, она постаје потреба.И сада, уочи Савиндана, склопи очи и препусти се стиховима…

,, Над мраком си вавек

изасјао

белег наших почетака

братољубље

дао за пример како ићи

кроз времена

против силе

заборава и неразбора…”

 Нека те понесу кроз векове. Чиниће ти се да видиш људе и градове, чак и самог Саву. Рећи ће ти нешто. А ти, да не би заборавио његове речи, преточи их у песму – јер она је вечна. 

  

Ива Ранђеловић 2/2

© 2018 – 2022 Средња школа Нова Варош