Skip to content

,,Плава гробница“  Милутина Бојића као вечни спомен

Под небом пуним милосрђа и вере ходимо земљом обележеном страдањима и испуњеном симболима проживљене туге осећајући сваку бол прошлости и жртве наших јунака. Све подигнуто у њихову част стоји пред очима странаца хладно и немо, но наше душе виде проливену крв и јасно чују шапат неког далеког времена и једног тужног песника на обали Вида који ,,опело гордо држи у доба језе ноћне“…

Недуго након  Великог рата, страдања мог народа била су још видљива на лицима рањених војника и уплашене деце, који су се упркос болу свим силама борили за нови живот. За мене, живот је стао. Смрт мојих ближњих означила је крај безбрижности и наде и отворила понор бола над којим бди ,,Плава гробница“. Читајући Бојићеву болну исповест оживели су преда мном сви изгубљени животи и на трен Велики рат није био само део прошлости који ће красити историјске књиге већ истинска патња једног народа која ће заувек остати утиснута у кости страдалих и срца њихових потомака. Његови стихови за мене су били позив и стога кренух пут Грчке, на острво Видо. 

Још се сећам раног летњег јутра и туге која је прожимала ваздух док корачах обалом. Стојећи ,,над овом светом водом“ гледала сам гробницу мојих вољених страхујући да им не нарушим мир. Осетих јасно-нисам сама. Узбуркани таласи плакали су са мном , а ветар је Бојићевим гласом бојио обалу и одавао почаст ,,Плавој гробници“.

На острву смрти, у моје мисли упловљаваху  Бојићеви стихови, грлећи ми тугу и подсећајући на жртву наших дедова. Док гледах људе како срећни ходе , кроз осећај безнађа пробио се катрен бола:

,,Зар не осећате из модрих дубина 

  Да побожност расте врх вода просута

  И ваздухом игра чудна пантомима? 

  То велика душа покојника лута.“

Тада схватих да је сваку моју и бол свих рањених песник овековечио својим стиховима, држећи опело погинулима, правећи од гробнице колевку нових нараштаја и наде, бојећи прошлост крвљу рањених, а будућност славом победе.

Чекајући да туга умине, размишљах о свим споменицима наших јунака који тек треба да буду подигнути и осетих да им не треба ни већи споменик ни јаснија истина од Бојићеве ,,Плаве гробнице“. Иако неки критичари, слепи срцем, његову истину називаху патетиком , а њега  ,,робом речи“,  ,,Плава гробница“ је буктиња која осветљава пут новим поколењима и не да да заборав окрзне опевану истину. 

Славна историја, испевана Бојићевим језиком и болом,  продире дубоко у душу српског бића и одзвања не само обалама Крфа и Вида, већ и улицама Србије. Испуњава странице књига, али не стоји само немо на папиру ,већ пламтећи у нашим душама прича горку и тешку истину и чека светлу будућност коју ћемо градити на костима страдалих.

Иако ме туга још гушила, схватих да се ипак морам вратити. Нестајаше страха да ће моји ближњи бити заборављени, јер ће њихова немерљива жртва увек  доћи до срца оних којима Бојићева ,,Плава гробница“ отвори пут славне прошлости. Својим поетским сведочанством, Бојић је гробове погинулих изградио у вечности, дајући им небеску славу и вечни споменик, заштићен од зла и пролазности времена.

Пред одлазак са Вида, последњи пут погледах море које покрива уснуле јунаке. Песник је тражио тишину, ,,да мртви чују хук борбене лаве“, крв која кључа нашим венама, наша дела и наш глас.

И они ће нас чути.

Андреа Шапоњић III2

© 2018 – 2022 Средња школа Нова Варош