Kонкурс „Војник – понос Србије“

На литерарном конкурсу „Војник – понос Србије“ које је расписало Министарство одбране у сарадњи са Министарством просвете, науке и технолошког развоја, наша ученица четвртог разреда Милица Шапоњић је освојила прво место а њен рад је проглашен за најбољи литерарни рад.

Ученица је награђена тродневним боравком у београду, од 24 – 26.јуна 2019.године (излет на Авали, посета ВМА, посета Војном музеју и Музеју ваздухопловства, обилазак Калемегдана).

Војник – понос Србије

 Зиме Господње 1915/16.

Када смрт затвори видокруг и остави само рањене, без ослонца и наде, мрак прогута све. Тада само снага вере у нешто веће од пролазности живота и коначности умирања држи на ногама људе који газе таму без страха да им, можда, никад неће сванути.

Јутро је ведро. Жице прохладности повремено ме стегну и терају да станем. Али ниједна хладноћа не уједа као унутрашњи јад и питања без одговора. Зашто он? Ко нам одређује успон и пад на литици живота на коју смо послати без избора, радости и са торбом пуном страдања? Како наставити стазом без путоказа, кроз ничију земљу ходити ка својој окованој, газећи преко лешева чији крици одзвањају овим проклетим планинама?

Иста питања газила су ме када сам након објаве рата у страху од долазеће опасности непријатеља и смрти, питала брата плаши ли се нестајања са овога света.

,,Живиш ли у страху да ће нам се породица и српско племе затрти и  да узалуд узимаш пушку да браниш оно што се одбранити не може, што нам је узето и дато непријатељу давно, Момчило? “

Изговоривши наглас оно што ме прогањало, није било олакшања, само сам јаче осећала пропаст коју ништа не може да спречи. Смогла сам снагу и погледала га у очи, крваве и неиспаване, очекујући да видим ужас, страх и помиреност са судбином. Уместо тога видела сам решеност, снагу и љубав према мени и Србији, љубав којом се супростављао смрћу и стављао свој живот у руке зверима. Тај поглед био је неми одговор који је својом тишином рекао све.

Пред одлазак је мало говорио и често и дуго се молио. Али мени нису биле потребне речи да бих знала шта осећа. Знала сам по томе што му рука не дрхти при помену мртвих другова, изгубљених битака и наредних офанзива. Он је знао да, без обзира на цену коју ћемо сви платити, па и он сам, Србија ће опстати.

Док сам га испраћала трудећи се да задржим сузе, стегао ми је руку и рекао: ,,Бог нас чува. Бог и наша браћа. Па све и да се наша породица затре, други ће

Срби наставити живот за нас. А ако ти икад будем недостајао, погледај у очи Србину и у њима ћеш видети мене на пропланцима  отаџбине. Видећеш да сам срећан, јер док још која српска душа живи, Србија живи и ја с њом. Док нас год има, неће други живети на нашем огњишту. Мојом смрћу се неће завршти него почети живот. Живот обновљене Србије.“

Последње што сам осетила пре него што је изашао кроз капију био је мирис барута и смрти. Тад сам, први пут од почетка рата, схватила  шта жртвујем.

Погинуо је на Колубари. Славили смо победу коју је платио животом. Тада сам у свим рањеницима видела наду, на лицима осмех, а у осмеху Србију. И није било крвавије ране ни гласнијег крика у души од мог, али неми бол попуштао је стисак пред сазнањем да је његова и смрт његових сабораца родила веру да нисмо изгубљени и да је победа близу.

Момчилово тело, као и  тела осталих из чете остала су непријатељима, да својом крвљу хране опустелу отаџбину. А знала сам да ће, тврдоглав и упоран, у првим редовима дати и свој и мој живот за Србију. Некада нејаку, плодну, нашу… Сада сломљену, опустошену, туђу… Недуго затим, напустили смо све и кренули у повлачење.

Кренувши преко залеђене Албаније, оставивши огњиште и живот некадашњи, део мене је умро. Парче моје земље, незнатно и слабо, наставило је живот.

Иако је још рано, сећања ме прогањају. И ово јутро ми је донело патње, али мање јер и други иду са мном. Преживели борци ходе с нама, споро и мучно, некада застајкујући, али никад одустајући од борбе и светог циља, бар док их зима и смрт не сломе.

Слабих руку држећи пушке, посрћући под теретом рата, у очима свих  српских војника нема слабости и на уснама ничега до осмеха. Осмеха да нам пробуди наду и каже: ,,Сутра нас неће бити, али Србија ће опстати!“ Сваки поглед и покрет говори  исто: ,,Нама се смркава, али Србији свиће.“

Пушке и ножеви нису  главно оружје наших паћеника. Они  битку добијају пре  свитања, у сновима ходећи по напуштеној отаџбини и памтећи сваки камен, воћњак и стару кућу предака. Они  рат добијају чврстом вољом да оно што је њихово штите телом и срцем. Тело некад попусти оружју непријатеља и бива гажено, но срце никад. Срцем  чине последњи напор да поразе зло и, падајући у блато, задњи пут пуцају на душманина крицима свих убијених Срба и прегажене земље. Тиме  пркосе и мраку… и глади… и страху…

Овом стрмом стазом пењем се полумртва, без воље да устанем ако ме ветар обори.

Онда видим рањеника који под хладноћом и болом пада поред пута и ту остаје. Његов пад прате плач и јауци. Но, они се временом све мање чују јер сви настављају даље. У нову пропаст и нову бол. Али корак ближе отаџбини и слободи.

Моја очевина све време је ходила са мном кроз снегове и болове и гинула у првим редовима за ново рађање. Моја очевина су сви они – измучени и напаћени српски војници. Они чија тела падају с осмехом за ново свитање. Они који умирући, гладним уснама говоре : ,,Ако нама не може, нек вама сване!“

Након рата, 1919.

Након проживљеног рата и враћеног живота у ослобођеној Србији, настављам живот као победник, памтећи оне који су нам дали победу својом смрћу. Оне који су, смрзавајући се, упркос мраку и јаду, узели пушке, уништили таму и учинили да њихова смрт нама буде нови живот.

Носећи их са собом куд год да кренем,прилазим рушевинама нашег дома чекајући да неко изађе и каже ми да није све уништено. Да је Момчило жив и да нису свуда гробови породице и пријатеља.

Под теретом бола, падам у блато из ког се многи нису дигли, али не додирујем тло, јер ме нечија рука хвата и пружа ми ослонац. Окрећем се и видим познато лице друга за ког сам мислила да је погинуо на Солунском фронту. Али није.Чврсто га грлим и познати мирис барута ме опет обавија. Са њим више не иде мирис смрти. Поразили су је. Сви они, заједно.

Након свих ужаса он скупља снагу за осмех у ком је радост и Момчила и свих српских душа. Радост јер су се вратили тамо где припадају, у слободну отаџбину. Није битно што су ту рушевине и патње. То је наше. Овде имамо будућност. Овде имамо живот.

После свега, за нашу земљу кажу ,,јадна, напаћена Србија.“ Ја кажем јака, борбена и  неустрашива као војници који су, бранећи је, пали држећи крст и верујући у ново свитање. Управо су то наши ратници- чудо новог дана, поновног васкрсења и рајске наде.

Милица Шапоњић