Skip to content

Акција “Читајмо гласно”, ДШБС, поводом обележавања Националног дана књиге, 28.2.2021.године

На дан 28. 2. 1832. године у књижари Глигорија Возаровића у Београду основана је Народна библиотека Србије. Уз помоћ српских културних посленика основан је иницијални фонд, а Димитрије Давидовић је послао писмо кнезу Милошу о уређењу бибилиотеке. Почетком Првог светског рата један део вреднијих, посебно старих рукописних књига, је евакуисан и библиотека је одмах после рата обновљена. Међутим, већ у априлу 1941. године у бомбардовању Београда запламтеће је и Народна библиотека. „Данима је пламен уништавао сведочанство о постојању и трајању једног народа. Данима је ватра гутала столећа историје сажета у слова.“
(Светлана Велмар-Јанковић)

По завршетку Другог светског рата, Бранко Миљковић, песник и филозоф, ће по лику Феникса у пепелу историјског памћења пронаћи нову енергију и настављајући онде где је традиција достигла највише домете, вратиће славу песничкој речи. Претворивши ватру у опозит ништавилу, осветлиће путеве новог живота и постојања, „помириће завађене речи“ и даће нову снагу своме народу да све поново каже.

Зато данас, на рођендан Народне бибилиотеке Србије и на шездесетогодишњицу од смрти Бранка Миљковића, принца српске поезије, читамо гласно његову песму „Свест о песми“.

СВЕСТ О ПЕСМИ – Бранко Миљковић

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим
тој речи чију поседујем моћ да је кажем.
Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим
под челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.
А колико птица и звери у крви мојој преноћи!
Можда изван мога срца и нема песме,
јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;
И птица у паклу кроз тужну ми главу.
О горко море за моје беле лађе
кроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава
да отпутујем у себе ко у непознато,
где ако не нађем себе и смисао што спасава
наћи ћу свога двојника и његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.
реч смрт! хвала јој што ме још не пречи
да волим самог себе и да се дивим
својој људској моћи да изговарам речи.

Верујем, да бих могао да говорим
да изађем из себе с надом на повратак,
макар кроз пустињу до места где горим,
макар кроз смрт до истинских врата.

У погрешном распореду речи утешно време
можда ћу наћи. Или ћу открити
како је бесциљно љубим ко киша, као време,
ко онај што мења речи а не свет скровити.

Верујем, мада без наде ући мора
у ноћ, у заборав кроз који се простирем,
та песма без завичаја, та птица без гора,
да смрт своју не издам, да живим док умирем.

Онај ко пева не зна да ли је то љубав
или смрт. Када мирис помери цвет,
где је цвет, да л тамо где мирише с руба
света пуног а празног, ил тамо где му је цвет?

Свака је песма празна и звездана,
Ни бол ни љубав не може да је замени.
Она је све што ми оста од неповратног дана,
Празнина што пева и мир мој румени.

Песмо празна и звездана, тамо,
твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета,
ако га уберем оставља ме самог,
ако га напустим за леђима ми цвета.

© 2018 – 2021 Средња школа Нова Варош